,,МОЖДА САМ И МОГАО ДА ПОСЛУШАМ СВОЈУ ВЛАДУ, АЛИ ОНДА НЕ БИХ СЛУШАО БОГА.''
У мору неопеваних хероја који су задужили човечанство налази се име Ћиуне Сугихара. Цео његов врлински живот био је надахнут човекољубљем. Након што је завршио енглески језик, добио је посао при Министарству спољних послова Јапана, а службу је вршио у Кини, где је преговарао са СССР-ом о продаји Северне манџуријске железнице. Свој задатак је испунио и више него добро, чиме се наметнуо политичком врху Јапана као способан дипломата. Током службовања у Кини, жени се једном Рускињом, прелази у православље и добија крштено име Сергеј Павлович. Када се очекивао његов даљи дипломатски напредак, Сугихара напрасно даје оставку, погођен односом Јапанаца према локалним Кинезима: ,,Односили су се према њима као да су животиње. Као да нису људска бића.“, рекао је. Будући да његова супруга није желела да буде мајка (чак је без Сугихариног знања абортирала заједничко дете), услед све чешћих несугласица долази до развода 1935. године, након чега се Сугихара жени Јуиком Кикући, која такође прелази у православље и добија име Марија. Имали су четворо деце. Ваља напоменути да је Сугихара све време издржавао бившу супругу.
Догађаји који су га уздигли у ред највећих хероја двадесетог века, почели су када је послат у Литванију 1939. године, као вицеконзул Јапанског царства. Иако наредне године Совјети окупирају ову територију, знало се да је питање тренутка када ће доћи нацисти. Због таквог стања, Јевреји и Пољаци траже транзитне визе, како би отпутовали и сачували своје животе. У то време је јапанска Влада за издавање виза захтевала одређене услове и процедуру, што људи који су тражили њихово издавање најчешће нису испуњавали. Сугихара у три наврата захтева од Министарства иностраних послова Јапана дозволу за издавање виза, али је сваки пут одбијен. Тада одлучује да почне са издавањем виза на своју руку, чиме је ризиковао не само опстанак у служби, већ и свој живот и живот своје породице.
Сугихара је ручно исписивао визе од 18. јула до 28. јула 1940. године. Такође, са совјетским службеницима склапа договор да се Јеврејима и Пољацима допусти путовање Транссибирском железницом. Писао је дневно између 18-20 сати, а у томе су му помагали жена, особље конзулата, па и саме избеглице. Када је његово министарство сазнало за овај случај, смењен је са функције и наложено му је да хитно напусти конзулат. До 4. септембра када је требало да напусти Каунас, са својом женом је непрестано исписивао визе. На дан одласка, током пута ка железничкој станици, Сугихара је стављао бланко потписе и бацао визе у масу. Чак је и током ишчекивања да воз крене, ударао печате и бацао документа кроз прозор, све док није потпуно изнемогао и узвикнуо: „Молим вас да ми опростите. Не могу више да пишем. Желим вам све најбоље.“
Сматра се да је захваљујући подвигу Сугихаре и његове супруге, спашено између 6000 и 10000 Пољака и Јевреја. До краја рата, један период су провели у румунском логору, да би након његовог завршетка био искључен из службе под изговором реформе. Извесно је да је у питању била својеврсна освета због непослушности. Јешуа Нишри, приправник у израелској амбасади у Токију и један од Јевреја који је спашен захваљујући Сугихари док је још био дете, успева да нађе свог спасиоца 1968. године. Следеће године Сугихара одлази у Израел, где је уз највеће почасти дочекан од стране Владе. Коначно, 1985. године, проглашен је ,,Праведником међу народима''.
О карактеру овог племенитог човека, довољно говори сведочење једног новинара, који је имао прилику да га интервјуише: „Питао сам га зашто је спасао толике људе. Он се збунио. Толико је сматрао да је то нешто најприродније да у тренутку није знао шта да одговори.“
Ћиуне Сугихара је умро 31. јула 1986. године.
Својим подвигом се ниједног тренутка није разметао. Упокојио се готово непознат у својој земљи, упркос бројним признањима која су му давале остале државе: Праведник међу народима, Медаља заслуга републике Пољске и Животворни Крст Литваније.
Волео је да говори:
„Можда сам и могао да послушам своју владу, али онда не бих слушао Бога.“
Икону коју можете видети иконописала је Светлана Вукмировић.
